субота, 09. децембар 2017.

Hrabrost je sve što nam treba

Posmatram ljude oko sebe i ne mogu da se ne zapitam gde ću  biti za 10,15 ili više godina. Ovu misao ne mogu zaobići prethodnih meseci, jer se previše trudim da pružim najbolje od sebe životu, kao i ljudima oko sebe. Samim tim, isto očekujem i za uzvrat. Sve što me uči, sve što me motiviše i pokreće, pitam se da li to i drugi doživljavaju na isti način kao i ja? Možda je u pitanju samo moja prolazna ambicija u ovom, isto tako prolaznom životu.

Čitajući raznu literaturu, od poezije do motivacije, mišljenja sam da svi ti ljudi koji nam nešto ostavljaju u nasledstvo imaju samo jedan cilj: da nas pokenu da idemo ka onom što želimo. Uzaludne su sve knjige sveta, ako makar jednog pojedinca nisu pokrenule da od svog života napravi remek-delo. Sigurna sam da svi ljudi koje sretem na ulici, mimoiđem u supermarketu samo su jedno: potraga za svojom ličnom legendom. Potraga za ličnom legendom iz Koeljovog nenadmašenog "Alhemičara". Pitanje je samo, koliko ih dugo drži volja da je njihova lična legenda stvarno njihova i da njihovi snovi im ne bi bili ni dani da se ne mogu ostvariti.



Uverena sam da kao i u "Alhemičaru" svi znaju svoju ličnu legendu u ranoj mladosti. Ipak, koliko god da su u mladosti sigurni u nju, godine pasivnosti učine svoje i zaborave ko su zaista. Ovo nije tekst o nemoći, ovo je tekst o nadi za sve one koji su se zagubili putem. Ovo je tekst za sve koji i dalje veruju, ili žele verovati da su najviše bili zagubljeni oni koji su danas najuspešniji. Najviše su puta pali oni koji su uspeli. Snovi nemaju vremenski rok. Ne dozvolite da vam ga drugi nameću.

Iz razgovora sa ljudima oko sebe, shvatam da svi koji slušaju sebe, misle i govore baš onako kao što stoji u ovom tekstu. Principi su im isti, ali dela ne. Iako su ti ljudi dosta stariji, pitam se šta ih je navelo da ne žive onako kako ostalima sugerišu da bi trebalo? Da li su oduvek razmišljali na taj način ili su ih godine naučile? Moguće je i jedno i drugo. Moguće je da su od početka puno toga znali, ali nisu postupali u skladu sa tim. Nisu poverovali da su dovoljno vredni života koji u dubini sebe osećaju da im pripada. Veruju da je puno toga u životu moguće. Ali ne veruju da je puno toga moguće i za njih. Tu se nailazi na apstrakciju koja je besmislena isto kao i književnost ako se ne živi. Ako nekoga ne podstakne na razmišljanje koje će rezultirati akcijom, promenom i boljitkom.



Za mene su pobednici svi oni koji ne dozvole da drugi drže njihov čarobni štapić. Da, on postoji, i on je samo u našim rukama. Verovatno je niz besmislenih odluka mnoge ljude doveo tamo gde jesu, jer nas najbanalniji izbori određuju u smeru u kom mi to odaberemo. Čovek je biće navike. I čovek je produkt svojih izbora. Izbora misli, reči i najvažnije - dela. Takođe i vera je izbor - najmudriji od svih. Ali za sve to potrebna je hrabrost. Hrabrost da se krene, zatim hrabrost da se nastavi. I konačno hrabrost da se ne odustane.

Sve su to izbori. I trud im je sastavni deo. Mnogi ih odlažu i nikada ne donose, i zato budite ponosni na sebe i na sve izbore koje donosite svesno, gledajući svetliju stranu u životu. Budite ponosni, jer nisu svi sposobni odlučivati. Zapravo jesu, ali to ne rade, mada i za njih postoji rešenje.
Fokusom na sebe, svoja dela, odlučujte i on najbanalnijim stvarima, sami, bez uplitanja drugih. Stvorite sebe naviku da hrabro donosite izbore i odluke koje mislite da u tom trenutnu nisu bitne.
Ta navika, jendom formirana prerašće u naviku odlučivanja o mnogo važnijim stvarima. Uveritre uvek počinju malim stvarima. Obratite pažnju da ih svesno birate. Jer niz sitnica na kraju formira naš život.

Love you all♥♥♥

субота, 14. јануар 2017.

Kad svrati sumnja...

Priča o dve kutijice

Znate li kinesku priču o dve kutijice?
Crnu otvori kada ti je teško, a belu onda kada smatraš da ti je najlepše...
Da li znaš šta piše u obe? Proći će...


Postoje dani kada se osećamo odlično. Dani u kojima se smejemo jučerašnjim suzama i u kojima nam je nezamisliva bol koja nas je mučila u prošlosti. Prethodne strepnje koje smo smatrali nepremostivim nestaju kao od šale, a mi se jednostavno budimo dobre volje, spremni da sa osmehom prevaziđemo sve izazove novog dana. Kutijica iz prethodne priče bi nam rekla ''proćiće'', ali da li zaista trebamo obraćati pažnju na to? Zašto da danas brinemo o tome što će sve to sutra možda nestati?
Kada sam prvi put pročitala priču o dve kutijice složila sam se sa poukom koja se krije u njoj.
Danas razmišljam drugačije.

Proćiće radost? Proćiće tuga? Hoće. Proćiće i život. Ali zašto da nam proće tako što ćemo razmišljati o njegovoj prolaznosti? Zašto da jednostavno ne slavimo svaki njegov trenutak, šta god nam on sa sobom donosio? Čemu sve ovo ako će nam misli biti usmerene ka tome što će sve proći, kao i da nije ni bilo?

Priča o dve kutijice, kao i sve slične mudrosti, može nam koristiti ako mi to tako odaberemo. Za mene je to način da samo u lošim danima biram da otvorim kutiju i pročitam njenu poruku ''proćiće''.
Većina ne želi razmišljati o prolaznosti kada sve ide dobro. Zašto bi? Tada se možemo zahvaliti, radovati i stvarati uspomene... Zabavljati se, širiti radost i deliti ljubav... Učiniti još nekog srećnim, jer to je ono što ovaj svet treba. Više osmeha i sitnica koje toliko znače svim ljudima u dubini njihovog srca. Kada padnu maske, svi želimo jedno. Biti srećni i voljeni. Zato to i pružimo drugima. Pružimo im radost i ljubav. Jer život je Eho. Sve što kažemo na praznoj livadi, čućemo kako se ponavlja. Ne možemo čuti ništa drugo osim onoga što smo izgovorili. Zato recimo drugima baš ono što i sami želimo čuti. I činimo ono što i sami želimo da nam bude učinjeno... 



Kada svrati sumnja, a dani postanu potpuno suprotni od onih u kojima se ni ne sećamo kakav je osećaj sumnjati u nešto, gubimo unutršnji kompas. Dešava nam se da ne znamo kuda idemo i sve gubi smisao u našem unutrašnjem svetu. Suprotno onim 'najboljim danima', ovo su dani u kojima sumnjamo u postojanje prvih. Preispitujemo sebe i svoje odluke, a oni koji preuzimaju odgovornost za svoj život pokušavaju u sebi naći razlog šta ih je dovelo da se danas tako osećaju. Postoje i oni drugi, koji će gledati oko sebe tražeći nešto što je u njima. 'Kriveći' okolinu za svoje loše dane, nepromišljene odluke i posledice svojih izbore koji su tada doneli trenutno olakšanje, ali nemaju budućnost. Kada svrati sumnja, najbezbolnije je zagrliti je. Posmatrati je kao dar. Kao novi stepenik do onoga što verujemo da želimo. Sumnja je odličan način da proverimo svoju veru. Natera nas da pogledamo dublje u sebe i shvatimo da li zaslužujemo ono što želimo? Da li zaista verujemo da smo vredni svojih ciljeva? Kažu da je u dobru lako dobar biti, a da se na muci poznaju junaci. Zato, kada nastupe dani negativnih misli, ohrabrujmo sebe koliko god je to moguće. Ohrabrujmo sebe toliko da onaj 'neprijateljski' glas unutar nas shvati da nema šta da traži u nama, jer smo mi odlučili ne slušati ga i nadjačati ga svojim pohvalama, zahvalnostima, afirmacijama i pozitivnim mislima. 



Za mene je najlepši osećaj posmatrati kako sve dolazi na svoje mesto, posle gledanja kako se sve ruši dugi vremenski period. Trenuci u kojima shvatiš da je sve vredelo i da je dobro tu, da ga zaslužuješ, da si izdržao sumnju i kritike, i nastavio da veruješ u sebe. U tim momentima, baš u tim momentim, prestajem na sumnju gledati kao nešto loše, jer me je dovela do toga da ojačam. Postajem samouverenija i pomažem i drugima da istraju na svom putu. Koliko god te bitke bile male, pobede su jako važne. Bitke koje vodimo sa sobom su možda najteže, ali su takve pobede najslađe.

Verujem da su loši dani i dani ispunjeni sumnjom neizbežni. Verujem da su oni tu kako bi nam pomogli da prepoznamo snagu koja leži u nama, a koju do tada nismo imali priliku da susretnemo. Onda kada je to potrebno, izbija na površinu sve ono što se godinama kristalilo u nama i pomaže nam da se održimo onakvim kakvi želimo biti. Kada mislimo da nismo spremni, svemir nam pokazuje da grešimo. Sve nam je dato u savršenom vremensko-prostornom skladu. Odaberimo da poverujemo u to. Onda će se promeniti pogleda na sve izazove. Shvatićemo da smo jači nego što mislimo, a da to nikada ne bismo ni saznali da nije bilo tih izazova. Nastavimo dalje, koliko god da je teško. I, samo na trenutak pomislimo kako će sve izgledati posle toga, kada sve bude dolazilo na svoje mesto. Zamislimo svoju radost i ljubav prema sebi koju osetimo kada radimo nešto odlično. Osećajmo se tako i tada, verujmo pre nego što svedočimo tome. To će nam dati snagu da sa lakoćom smirimo svoj um kada je to potrebno, I spokojno prođemo kroz tunel sumnje do predivnog pogleda na more. Tada je uživanje duplo lepše. Tada znamo da smo zaista vredni tog pogleda. Shvatamo da se sve isplatilo i da smo sopstvenim snagama stigli tu gde smo sada. I sa svakim novim trenucima sumnje, sve smo sigurniji da ćemo ih proći na savršen način za nas. Više se ne bojimo, jer smo naučili i takve dane da volimo. Zavoleli smo osećaj posle oluje i sa svakim novim izazovom osećamo lakoću prevazilaženja istog. Shvatamo da se na kraju svega krije dobro. Ne gubimo to iz vida i koračajmo ka tome. Podsećajući sebe svakoga dana da vredimo. Posebno onda kada nam sve govori suprotno. Tada pokazujemo koliko istinski vrednujemo sami sebe... <3 











петак, 13. јануар 2017.

Svetlo nije oko nas, svetlo smo mi

Često razmišljam o životu i tome koliko je on različit za različite ljude na različitim mestima naše planete. Razmišljam o smislu života i tome šta on predstavlja za mene. Odgovore sam tražila svuda. Znanje upijam na sve moguće načine, kroz filmove, serije, knjige, citate, videa, iskustva i priče ljudi koji me okružuju. Shvatila sam da odgovore pronalazimo samo ako smo dovoljno smeli da ih tražimo i postavimo pitanja, da sve oko nas pruža nam uvide u sebe, ali i da svi tekstovi, knjige i sve priče predstavljaju ličnu percepciju onog od koga dolaze. Uvek mi se javljao određeni otpor prema svemu što čujem. Prvo to prihvatim na određeni način i složim se sa tim, a zatim shvatim da postoji i druga strana iste priče. Upravo ta druga strana je uvek različita za sve nas i svako će imati različiti utisak o nečemu što pročita, vidi, čuje ili doživi. Lepota učenja je, za mene, da svemu damo svoj pečat i da sve okrenemo onako kako nama to služi. Stvari su tu da nam služe, a ne da mi služimo njima. Isto je i sa svim informacija kojima nas mediji i društvene mreže bombarduju svakodnevno na sve moguće načine. Gotovo da ne prođe dan da nam se ne serviraju vesti od kojih po neke želimo čuti, a neke smatramo nepoželjnim. Fejsbuk, instagram, televizija, radio, novine... možda i nismo svesni u dovoljnoj meri koliko utiču na nas. Koliko god mislili da ne možemo da kontrolišemo njihov uticaj na naš svakodnevni život, ova tehnologija je postala deo naše svakodnevnice, ali nam u isto vreme pruža izbor. Pruža nam mogućnost da biramo koga ćemo, čitati, koga ćemo pratiti, slušati, gledati i što je najvažnije SA KOJOM NAMEROM? Važno je prilagoditi stvari nama samima i nepotreban sadržaj izbaciti iz svog života. Otpratiti ljude koji u nama izazivaju određenu odbojnost, otpratiti stranice koje nam ne pružaju ono što želimo videti, ne motivišu nas, ne dele pozitivnu energiju i čine nam da se osećamo kao gubitnici veličajući zvezde kojima su stranice posvećene. Ukratko, uvek sam za odbacivanje svega onoga sto ne doprinosi NAŠEM ličnom rastu.



Uvek sam se trudila da na svet oko sebe gledam na onaj način na koji meni to pomaže. Bez obzira na okolnosti, mi biramo naš unutrašnji doživljaj svega što nam se događa, mi biramo svoj unutrašnji monolog i samim tim i kako ćemo se osećati povodom toga. Ako ne možemo u tom trenutku kontrolisati situaciju, koja nam naizgled ne ide u korist, recimo sebi sve je za moje veće dobro, ili ovaj bol koji osećam nije ništa u odnosu na radost koja mi sledi. Niko nas ne može sačuvati ako mi ne odlučimo biti sopstveni oslonac onda kada osećamo da posustajemo, ako ne odaberemo svetleti uprkos mraku koji nas okružuje i ako ne shvatimo da je svaka situcija tu da nas ojača, da nam pruži priliku za rast. ''Ko se čuva i Bog ga čuva'', zato krenimo u susret svemu što želimo, odradimo ono što je u našoj moći, verujmo u sebe, verujmo Bogu da zna šta je najbolje za nas, otvorimo se čudima Univerzuma, jer kada mi uradimo svoj deo posla, onda nastaje magiju na krilima naše Vere.
Postoje situacije razočarenja, napetosti, tuge i frustracija. Moje mišljenje je da je sve ovo neizbežno, ako pitamo bilo kog čoveka rećiće nam da je sve to prošao i više od onoga što mlada osoba mog uzrasta može i da zamisli. Često kada pričam sa starijima osećam se dovoljno zrelo da diskutujem o nekim temama, a kada je reč o vlastitom iskustvu shvatim da zapravo ne znam ništa o životu. Shvatim da iskustvo jedino uči. Sebi želim olakšati učeći i iz tuđih iskustava, i tako pomoći moje suočavanje sa njima.

I tako, kroz šta god da prolazimo ne zaboravimo da svetlimo putem. Ne dozvolimo da nam oduzmu osmeh oni koji ga ni nemaju na vlastitom licu. Birajmo radost i ne dozvolimo da u moru informacija i pozajmljenog znanja izgubimo svoj unutrašnji glas. Umirimo svoj um i neka nas duša vodi. Ona uvek zna put. Dozvolimo sebi da budemo dovoljno tihi iznutra, kako bismo čuli njene šapate.
Iz svih odgovora koje sam dobijala zapamtila sam samo jedan - Svi odgovori su u meni.


Život kroz moju prizmu

Početak, taj najteži deo posmatrano kada se nalazite naspram nečeg nepoznatog. Samo vas ambicija gura napred, zajedno sa motivima i verom u sebe koja predstavlja neophodni vetar u leđa. Najlepše od svega je što taj vetar možemo pružiti sami sebi. Mi možemo verovati u sebe i onda kada svi drugi sumnjaju. Prošlost je puna pojedinaca koji nam to pokazuju svojim životom. Upravo nam primeri uspešnih ljudi pružaju izbor da li ćemo ih doživljavati kao 'nedodirljive' ili kao jedne od nas, koji su donoseći drugačije izbore od ostalih, mase, proseka i društvenih normi stigli tu gde su sada. Neizbrisivi u istoriji vremena koje su promenili zauvek svojim hrabrim odlukama da slušaju svoje srce. Verujući jedino sebi, jer se upravo u nama nalazi sve što nam je potrebno.


Ova istina nas oslobađa isto koliko i ove ptičice na slici. Razlika je što smo svoj kavez mi stvorili sami, nesvesno. Davno sam pročitala mudrost koja ovo prikazuje na slikovit način. Glasi ovako: U toku jedne šetnje, čovek je naišao na krdo slonova, koji su bili zavezani smešnim i slabim kanapom za ogradu. Ogromne životinje su mogle svakog časa da se odvežu i budu slobodne jer je prepreka da to urade bila mnogo slabije u odnosu na njih. Čovek je bio zaprepašćen jer nije mogao da veruje da se ovoliko snažne životinje drže zavezane za slabo uže. Ugledao je njihovog trenera u blizini i upitao ga zašto se tolike životinje ne obezbeđuju na bolji način, i zašto ne pobegnu kada im je to omogućeno? Trener mu je odgovorio: "Kada su bili mali, slonovi su bili vezani istim ovim kanapima i tada je to bilo dovoljno da ih zadrži kada bi pokušali da pobegnu. Danas, kada su porasli, više ni ne pokušavaju da pobegnu jer su pokušali puno puta dok su bili mali i nisu uspeli." 
Primer koji me je probudio. Shvatila sam da se na isti način i mi ponašamo. Svoja uverenja, programe i navike stičem vrlo rano, u periodima kojih se većim delom ni ne sećamo. Ipak, oni ostaju u našoj svesti i upravljaju nama. Osim ako ne odlučimo i ne naučimo da se reprogramiramo. Samo zato što nešto nismo mogli pre godinu, pet ili deset ne znači da DANAS to nećemo moći. Rastemo, razvijamo se i napredujemo svakoga dana. Poraz ne postoji. Neuspeh je deo uspeha. Ova priča sjajno opisuje da je izgubio samo onaj koji prestane pokušavati. Odlučite da odustajanje ne bude vaša opcija. ☺